On the 29th of May 1453, the Ottoman sultan Muhammad II captured Constantinople, after a siege that lasted about two months. During the siege the last emperor Constantine XI Palaiologos died. Although the Byzantine State had long ceased to be a power to be reckoned with, the symbolic and the emotional appeal of the fall was important, since it formally marked the end of the Eastern Christian Roman Empire as well.

more...

On May 11th 330 the residents of Constantinople and several guests attended a unique celebration for the inauguration of Constantinople or New Rome, the new capital of Constantine. This celebration was the culmination of a forty-days long festival period, which was marked by a demonstration of the imperial generosity, by the issuing of special commemorative coins and by religious rituals,, both Christian and pagan.

more...

Две арабљанске опсаде Цариграда (674-678 и 717/718), уз победу франачког војсковође Карла Мартела над Арабљанима код Поатјеа 732. године, спадају у догађаје од светскоисторијског значаја. За разлику од Персије која је подлегла исламским ратницима, Византијско царство је после тешких борби и вишедеценијске дефанзиве (634-674) у одсудном тренутку успело да одоли Арабљанима који су опасно угрозили престоницу на Босфору. На тај начин је заустављена арабљанска инвазија на југоисточне делове...

more...

Будући да се Византија налазила на трусном подручју, земљотреси су се догађали веома често. Премда је у изворима остао забележен велики број земљотреса, разборито је претпоставити да је он заправо био још већи. Византинци су се бојали земљотреса како због њихових разорних последица, које су осим људских жртава обухватале и знатне материјалне штете, тако и због страха од божијег гнева изазваног људским гресима које су земљотресима наговештавани. У историји Цариграда (4.-15. век) забележено је...

more...

Византијско-аварски односи који се могу пратити почев од друге половине VI века кулминирали су опсадом Цариграда у лето 626. године. Она је предузета у једном за Византију веома тешком тренутку док је цар Ираклије на источном ратишту водио тешке борбе са Персијом, тако да у добрани града није учествовао. Авари су поражени под зидинама града, а словенски моноксили у заливу Златног рога. Персијанци који су се појавили на малоазијској обали преко пута Цариграда нису узели озбиљнијег учешћа у...

more...

Уместо да ратују против неверника и поново ослободе Христов гроб у Јерусалиму, учесници Четвртог крсташког рата су скренули са свог пута и ненадано се обрели на обалама Босфора. Заузевши Цариград, у априлу 1204. године, срушили су Византијско царство. Неколико извора из пера самих учесника или сведока са византијске (Никита Хонијат) и латинске стране (Жофруа Вилардуен и Роберт од Кларија) подробно описују те драматичне догађаје после којих је сасвим измењена ситуација у југоисточној Европи.

more...

У јануару 532. године у Цариграду је избио устанак против Јустинијана I. Деме, односно странке плавих и зелених, ујединиле су се против цареве аутократске владавине и византијска престоница је доживела једну од највећих смутњи у току своје једномиленијумске историје. На површину су испливале сложене социјалне и верске противречности оновременог византијског друштва. Буна, према лозинци побуњеника названа Ника, трајала је осам дана и умало није срушила са престола Јустинијана I. Том приликом су...

more...

У дугој историји Цариграда забележен је велики број пожара: према једном истраживању, у византијској епоси забележено је чак тридесет девет, најранији 388, а последњи велики 1434. године. И пожари су попут земљотреса, комета или помрачења сунца, били схватани као наговештаји великих невоља. Узоран је пример пожара који се десио 1. септембра 465. и који је касније ушао у црквене службе и имао свој годишњи помен. Од византијских писаца и пожарима у Цариграду највише је писао историчар Никита...

more...